Stvar oko koje trebamo da se zapitamo svakog dana, kada ujutru ustanemo i krenemo da operemo zube, umijemo se i slično jeste… koliko odgovornosti imamo?
Činjenica je da mediji u Srbiji imaju prostora da kreiraju javno mnjenje, oni veći to i čine i mnogi će kreirati stvarnost u odnosu na stvari koje pročitaju na nekim od glavnih novinarskih sajtova u Srbiji… Da li je to okej ili nije? Čini se da ne. Nećemo o tome previše da davimo, ali neko moje subjektivno mišljenje je da realnost nije toliko crna koliko zna da se iskaže kroz medije, ili možda to u inostranstvu samo bolje sakrivaju? Ne znam, ljubitelj sam poruke da se o ružnim stvarima ne treba pričati, ali sam već uveliko svestan da živimo u mestu koje se ne zove džabe “prokleta avlija”.
U toj avliji ogromnu pažnju javnosti privukla je vest da KK Partizan već drugu sezonu zaredom neće učestvovati u Superligi Srbije, finalnom turniru domaćeg šampionata koji se (obično) odigrava nakon završetka ABA lige. Ukoliko ste mislili da ćete sada čitati o terminima, gadno ste se prevarili, nije ovo ta pesma, nije ovo mesto gde ćemo deliti klubove… Kako takmičenje nije pod okriljem Košarkaškog saveza Srbije crno-beli već drugu godinu ne snose nikakve sankcije, i to je svakako tema o kojoj neko nekada mora govoriti. Ipak, čini se da to nije toliko kataklizmično koliko su pojedinci želeli da predstave.
Kao neko ko je novinar i u profesionalnom svetu naučen sam da ni u koga ne upirem prstom, i ovim putem ne želim da nikoga direktno etiketiram, samo želim da postavim nekoliko pitanja.
Na današnjoj utakmici između Crvene zvezde i FMP-a, finalnom meču pomenute Superlige koja je (kakva god da je) još uvek naš najviši rang takmičenja, komentator sa televizije koja je prenosila taj meč pri neizvesnom rezultatu u finišu meča počeo je priču upravo o potezu Partizana da se ne takmiči u Superligi ove sezone. Prvo, da li je vreme i mesto da se o tome razmatra u tom terminu, da li je finale domaće lige ipak neka svetkovina koju trebamo braniti? Čini se da jeste, ali samo onda kada to treba da se napiše na papiru.
U tom monologu kolega i privatno vrsni košarkaški fanatik indirektno je povezao neigranje crno-belih u domaćoj ligi sa svim lošim stvarima koje su proteklih godina zadesile srpsku košarku, između ostalog spominjući i utakmicu sa Italijom na prošlogodišnjem Evrobasketu, apostrofirajući da su pogoci Ahilea Polonare i Marka Spisua za tri poena određena vrsta karme. Izvinjavam se, ipak i dalje želim da verujem da je u pitanju “samo” košarka, te da su momci koji čitav život rade za takve mečeve upravo, sami od sebe, razlog uspeha (ili neuspeha).
Ipak, ukoliko smo već pokrenuli temu oko krivca, zar nije fer da prokomentarišemo sve što se dešava proteklih godina u srpskoj košarci, da li postoji još neko ko je kriv, osim ekipe koja zbog administrativne greške neće učestvovati u završnici Superlige? Daleko od toga da je to opravdanje za Partizan, ali pet ili šest utakmica “gore dole” suštinski neće promeniti ništa u onome što će sutra na terenu videti neko dete u Kraljevu, Užicu, Subotici, pa čak i Beogradu… Problem leži negde dublje.
Postavio bih nekoliko pitanja, kako kolegi sa televizije, tako i svima koji zdušno bodre sve što se dešava u domaćoj košarci u proteklim godinama.
Prvo od njih, možda i najvažnije jeste – gde su nestala srpska deca? Ne, pod ovime ne mislim na Crvenu zvezdu i Partizan, koji kao timovi koji jure rezultat moraju da imaju određeni broj stranaca kako bi bili konkurentni u Evropi. FMP je ekipa koja uglavnom vuče juniore crveno-belih (koji su iz godine u godinu sve slabiji), dok Mega kupi sve ono što je iole vredno na domaćem tržištu, a da već nije otišlo u inostranstvo. Da li je to put? Da ne zaboravim, moram istaći i fenomenalan rad čačanskog Borca, čije su mlađe kategorije trenutno možda i druge najtalentovanije u Srbiji, kao i omaleni Dinamik, predstavnika KLS-a i tim koji se istakao kao jedan od najboljih u državi za rad sa decom.
Šta smo uradili da košarku dodatno promovišemo u državi koja sama sebe zove “zemlja košarke”? Da li je dovoljno da samo sebe nazivamo tako, dok se sladimo medaljama koje su osvojene početkom ovog veka, a na istu čekamo već šest godina, makar bronzanu. Da li imamo rezervnu opciju, plan B, šta ćemo kada sutra odu Micić, Bogdanović, Jokić i kompanija? Ko će da nasledi taj kult, da li dečaci koji vade kestenje iz vatre starijih u B diviziji evropske košarke?
Da se razumemo, krivci ne leže u tim momcima, svaka im čast i svaka čast bilo kome ko je ikada, u bilo kojoj konkurenciji, obukao reprezentativni dres. Momci, imate nešto što ćete pamtiti ceo život i što ćete sa ponosom moći da pričate svojoj deci i unucima. Ovo nije priča o vama, ovo je priča o svakom detetu koje nije krenulo da trenira košarku, a možda je moglo i volelo je sport.
Samim tim, kada povežemo jedan i jedan, neizostavno pitanje je koja je uloga regionalnog ABA šampionata?
Sada, kada su Crvena zvezda i Partizan evroligaši i sve je izvesnije da će dobiti siguran plasman i u narednoj godini, bez obzira na rezultate, koji je razlog da srpski klubovi ostaju u takmičenju koje oživljava talente po regionu? Da, mnogi od kritičara sa društvenih mreža će se sada pojaviti sa pričom da domaći šampionat ne bi mogao da bude kvalitetan, ali avaj ljudi, dajte malo vremena. Pritom, da li zaista mislite da su Zadar, Cibona, Krka i Split (uz dužno poštovanje) kvalitetniji timovi nego Zlatibor, Vojvodina, Spartak? Verujte mi, da nacionalni ključ ne postoji, ABA liga bi već uveliko bila ogromnim delom ispunjena klubovima iz Srbije.
Pritom, za sve je potrebno vreme, a da li je ono dve, tri ili pet godina – niko od nas ne može da zna. Neverovatna prednost koju bi Srbija kao “zemlja košarke” dobila jeste činjenica da bi se košarkaški centri ponovo oživeli, neki mali dečak iz Leskovca ili Kraljeva ponovo bi dobio želju da uzme tu narandžastu loptu u ruke, jer će već za koju nedelju u njegov gradi doći da igraju Crvena zvezda i Partizan. On želi da jednoga dana bude tu, on želi da Fakundu Kampacu i Kevinu Panteru krade loptu iz ruke i zakucava u kontri. Postoje deca koje sanjaju snove i dan danas, verujte mi, samo ih monotonija sredine često ubije u pojam.
To je naša siva zona, to je realnost koja treba da nas brine, dragi moj kolega. Koliko god to bio problem u ovom trenutku, Partizan i neigranje finiša domaće lige nisu stvar koja će ostaviti posledice na našu košarku, nisu se zbog toga desili Polonara i Spisu.
Košarka je timski sport, nekada si sposoban da budeš uspešan, nekada ne, a ukoliko želimo da u kožu Spisua i Polonare sutra ne uđu neki Holanđani, Britanci, Belorusi… Moramo da radimo, jer ovo u ovom momentu ne liči ni na šta.
Srpska košarka mora da bude ono što joj samo ime kaže – srpska. Predugo je sve išlo preko leđa večitih rivala. Moramo da napravimo promenu, moramo da donesemo nešto novo, jer će u suprotnom košarka u “zemlji košarke” vrlo brzo umreti… U najboljem slučaju, biće na granama mlađih selekcija.
Ne dozvolimo to sebi, ipak zaslužujemo nešto (makar malo) više od toga.
